Годишњица Николе Чупића

Овим последњим речма није место на крају, већ би се морале гбре уметнути. По мом дакле мишљењу бољи би био превод овакав: И данас у наше доба ове су области, осим јужних покрајина, на сличан начин подељене међу словенским племенима Бугарима и Србо-Хрватима.

На стр. 83 „Душан је оружаном руком устао на свога оца било из частољубља, или што су га на то потицали његови сајузници незадовољници. Заробљеног оца или је сам убио, или је тек пустио, да га устаници убију.“

Збот веће разумљивости г. витковић морао је често велике периоде у оригиналу раздробити на мање реченице, па тако је и овде. То се допушта, а често је и од потребе само ако није на, уштрб стилској лепоти па и самој разумљивости. Јер раздробљене мИсли не може сваки у памети лако да прикупи, те да тако добије једну целокупну мисао, коју је писад хтео да искаже. Таквим честим прекидањем читалац се умори избуни, те тако се промаши оно, штоје писац хтео да постигне.

С тога гледишта горњи превод није ме задовољио. Кад се у реченици налази више глагола, који једну мисао допуњује, онда се они не могу никаквом, ради објашњена уметнутом реченицом раставити, већ морају бити, колико је могуће, једно другом ближе. Почем дакле у горњој реченици глагол „устао“ (на свога оца) уметнута реченица;