Годишњица Николе Чупића

24

Боље би било овако: И ако је Урош имао титулу краља, опет је био само намесник у Србаји, онако исто као и они великашиу другим областима, које је Душан тамо на управу поставио.

На стр. 104: „У данашњој (кнежевини) Србији, ма да су у ољадању, ипак се налазе установе задруге.“

Много би боље било ово: У данашњој Србији још се налази ова установа, задруга, и акоје почела опадати.

На, стр. 105: „Они су јамачно задовољни били, ако су им Срби извесан данак давали, или по некад слали помоћну војску или ма и у теорији врховну власт византије признавали. “

И овде би лешши слог био, кад се глаголи: давали, слали, признавали — не би онако без реда употребили. Кад су сви овакви глаголи на крају својих реченица поређани, много је уву пријатније, него кад су разбачени, и на крају и на среди.

Колико слак даје стиху лепоте, што повраћање једни исти гласова угађа нашем уву, толико исто у прози чини слог допадљивијим повраћање сродних речи на извесним местима. (Ово се нарочито тиче глагола. Такво повраћање на крају и у почетку стиха замењивало је некад, као што је познато, у Евреја сву лепоту данашњега слика, па с тога је касније у сличном облику прешла и у риторику. И у самој нашој народној појезији, п. пр.