Годишњица Николе Чупића

45

учинило и да ме је занео био хладан, миран бистар поглед историков и тихо, а једро и јасно причање догађаја. Било је понешто и што ме је заустављало и што ми се чудно учинило; али сам мислио да је то због кратког обима, у коме је написана стара историја, те се не може ни све казати, ни свака мисао или поступак разлозима утврдити. Али кад је дело нарасло на педесет штампаних табака, кад су се почела намножавати места где сам запињао, кад сам их стао налазити и у новој српској историји тако пространо заснованој, кад сам у свим тим местима почео осећати једнаку атмосферу, кад ми се учинило, да се многе 00грешке могу довести на један узроб — онда ми се разбио лепи сан о објективности пишчевој и помислио сам: или ово није истинска објективност, или је, на жалост, свака објективност само релативна. Још је први пређ. референат згодно опазио као „поглавиту махну овог иначе изврсног дела,“ што се стара српска историја „завршује пропашћу српских држава у средини ХУ-ог века.“ Држећи да је та погрешка пишчева наивна, резеранат му излази поштено на мегдан, и | јуначкој и лепој борби доказује непрекидност српске историје од 1359 до 1804 и 1815. Ја пак не могу никако да, замислим, да је онако учен писац, као што је Калаји, превидео из незнања или нехотицету очевидну непрекидност српске историје. Та без ње прави историк неможе ни ући