Годишњица Николе Чупића

46

у нову српску историју, која је Калају главна тема. Без ње се не може разумети још много што шта. Без ње се нејможе разумети порушеност старог српског државног центра, Старе Србије, и немоћ њена при васкрсу нове српске историје.. Аликао да смо баш овде додарнули слабу страну пишчеву. У историји српској ХУ, ХУЈ, ХУП века, требало би, поред приче о непрекидним борбама, поменути историју првих српских деспота у Аустро- Угарској, па патријарха Чарнојевића и последњег деспота · Бранковића и заслуге српског народа -— акоим нехотичне — загевропску цивилизацију, којој је он од костију својих начинио бедем против турског варварства. Историја свега тога не износи код Калаја ни пун штампан лист. А на том листу вели: како су Срби, пошто су Турци сасвим земљу покорили, раја, тј. чопор без права и без заштите“ , (51 скет Ш. 178) даље, како су се Срби властели турчили, особито у Босни; а о емиграцији српекој ово: „А најпосле лемотоше више (Срби). трпети да их гњаве и пошто су већ више пута у великим гомилама у Угарској уточишта тражили, подиже се и сам патријарх и са хиљадама породица остави завичај, да се настани нд. угарском земљишту (1690). Судбина овиг тисељенит Срба не може нас се вилше овде тицати; јер они постадоше угарски грађани и одонда им је место у 92 "рској историји“. Али се Калаји никако не жели звати политачни историк, и ако се овде издад да је то. Желећи