Годишњица Николе Чупића

41

себи лепше име, заборавно је ово место евоје историје, или је мислио читаоци га неће узети на, ум, па у предговору прве књиге вели: „Моје је дељо историја „Срба“, а не „Србије“. Али нека је онако као што он каже. Нека, не припада, историји српеког народа живот и судбина једног дела, његова, спојенога с њиме и географски и — ако хоћете — и радом и животом; нека не припада историји народног тела српског живот једне руке његове; нека не припада после настањења у Угарсвој: али је историја исељавања српског у Угарсву толико исто српска ако не и више, колико и угарска.

Исто је тако згодно. опазио први пређ. референат и овај — ја већ смем рећи необјективан — историски закључак Калајев, што се референту учинило, да „строго узевши и не може „назвати махном, али што оскудицом предизности може да наведе читаоце, да добију неосноване назоре о врло важном једном питању.“ Ево га: Па и данас налазимо у Срба с ону страну Саве, и ако не као израз свесне политичне тенденције, а, оно свакојако и у самој ствари три средишта, која к себи привдаче, а на име: праву Србију, за тим Босну и на послетку Црну Гору с Херцеговином. С тевњом, да се око оне три тачке концентришу, сусрећемо се ми како већ и у времену самог насељавања, тавои у целоме току српске истораје, — а то је значајан Факат, који без сумње има инте-