Годишњица Николе Чупића

46

реса за прошлост, ал који не мање заслужује пажње им с погледом на будућност.“ И овде се ресференат упустио био у лепу и племениту борбу е писцем, доказујући, да српски народ за време Немањића има само једно средиште, које истина, није имало привлачне снате модерних држава, а није је имало: прво за то, што је у народа нашег још била — као и уопште у словенских народа јака предиспозиција противу једне једноставне и централизоване државе; друго за то, што су се, нарочито католички, суседи српски бојали уједињења и једнако радили да га покваре и, спречавајући велику Србију, знатно допринели, да се место ње створи велика Турска;и треће — додао бих ја — што је све то било још у средњем веку, кад је државно јединство мало где чвршће било него у нас и кад су феудалне, политичке, саобраћајне — уопште све културна мане средњега века изводиле централизоване државе само на два екстрема — деспотија или распад. Али ја не могу никако да верујем, да је писац превидео ово од сувишне науке; напротив ми се чини, да осећам неко сродство између оне прве и ове друге његове погрешке. Ово сродство поткрепљују ми још и ове погрешке из приступног дела књиге његове:

Говорећи о Хрватима вели писац: „При свем том, што се на неколико година после доласка Хрвата, насели свуда око јужне границе њихове сродно српско племе; при свем том, што оба на-