Годишњица Николе Чупића

50

и оних што се зову Хрвати, значи имати — атг1оте-репзее. 'Таким би микроскопом пажљив посматралац опазио етнографске разлике и између смедереваца и ужичана, између пожаревљана и подринаца. Кад странац један, као што је писад » промоли главу кроз провор наше српско-хрватске: вуће, онда ће му очи — ако су здраве — видети само чељад једнакога стаса и облика, једнакога руха иоружја,а уши чути само један разговор. И онда је дужан да поштено каже што је чуо и видео. Ако ли је чуо, да се чељад нешто и џавељају, и ако му туђинска индискретност не допушта да то прећути, нека слободно и то каже, али поштено: да се свађају једним језиком и око једног истог комада. Аколи је писац хтео да ово питање „научнички расправи, онда су му била само два пута: гледиште научно — кога се држе махом српски знаоци — и гледиште плртајско — кога, се држе многи хрватски политичари. Краткост обима пне би му сметала, да јасно искаже резултат једнога или другога гледишта, као што за научника туђинца не би било стидно да је остао туђинац и према овом нашем кућевном питању народном. Али он није учинио ни једно ни друго.

Он је узео политичку борбу као етнографску

чињеницу и своме закључку дао онај научни облик. Тенденцију оваком раду пишчеву лако ћемо

ухватити, кад се сетимо, шта је писац мало пре тога рекао о словенским језицима уопште. „Али што се тиче конструкције ових (словенских) језика, ·