Годишњица Николе Чупића

Утопљеник сеи за сламку хвата. Од два зла, мање изгледа увек као неко добро. Ко ми сатре непријатеља, пријатељ ми је докле год не почне и мене гњавити. И велики народи траже савезника. А народ, који се четири века узаман усиљавао и снагу ломио да се ослободи тешке силе, радо ће стати под свако окриље, под којим је мало више слободе, и започети слободан живот од првог ступња, или

од штице — само да не умре. Али казати због тога, да тај народ нема осећања за заједницу, јединство и самосталност — то је за савест грех,

а за разум бесмислица. И то каже писац који се диви крепости српског народног духа, који вели да је обновљење српске државе после четиривековног ропства редак „диван“ пример у светској историји и који, на другом једном месту, тврди бал противно ономе што овде каже, говорећи како су народне песме и гусле, причајући о старој слави и јунацима из времена славе и царевине, „много допринеле да се одржи народна самосвест у Срба.“' Осећати немоћ своју за потпуно самосталан живот и немати осећања за самосталан живот — две су сасвим различне ствари. Писац их је променио и ништа више. Па ипак би се наивну читаоцу могло учинити ово место Калајеве историје објективно,

можда и сувише објективно. Јер ето писац, који

иначе као да воли српски народ, који га често

хвали, прича хладно тај Факат: да су Срби ко-

чине крајине хтели да буду под Аустријом. Он га 1 већулекег 1. 206.