Годишњица Николе Чупића

66

задужбине Чупићеве; што, на послетку, мислим, да нам и мане туђина писца — колико их имаи у овом прегледу —- могу бити корисне, кад се већ знају, јер је време да се научимо слушати о себи и хладну и немилу реч после многог и дугог са-

мохвалисаља.

Не знајући мађарски нисам могао превод овај споређивати с оригиналом. Међу тим немачки преводилац Швикер уверава , да му је при превођењу помагао сам аутор и да му је превод готово као „поправљено издање самога ориђинала.“ Читајући овај српсви превод и споређујући га с немачким, нашао сам у главном ово:

1. Да у српском преводу нема онолико лепоте стилске, колико је има у немачком преводу. А што је нема, узрок је, чини ми се, највише то, што се приповедање, најважнија стилска страна код списа историског, слуви махом тромим перФектом (елож. пређашњим) уместо имперфектом или аористом. Ево неколико примера :

НЕМ. ПРЕВОД СРПСКИ ПРЕВОД

Ајз Ппцвећап зђагб, Кад је Душан умро, ћафбе зејп ејпгавег боћи његов је син јединац У Џгозећ Каша даз 19. рош једва навршио 19 Беђепвјаћг _ уоЏепдећ. _ година (Срп. прев. 200.) (ШП вик. ИП 191)

Мислим да би ова реченица лепша била, кад би се само времена променила и на пр. овако превело :