Годишњица Николе Чупића

70

није. Од ма кога другога тај посао изгледа као наметање. Преводилац је ту као и сваки други читалац и не сме узети себи више права и бунити својим интоновањем друге читаоце јер је релативан укус читалаца и релативна потреба, која изазива. то подвлачење: неко није знао ово, а неко оно, неком је по вољи ово, а неком оно. Колико би на пр. још читалаца нарочито забележило овака. места, која је преводилац подвукао:

Што је Немања за државу чинио то је исто Сава. за веру радио (прев 188) — српски краљеви нису били чскрени у преговорима са Римом (пр. 130) — јер су краљеви шраво на Босну непрестано полагалф (130) итд.

Ово и оваке су мане српскога превода у главном. Могао сам их и више напабирчити; али сам. се бојао, да не уморим стрпљене штованога Одбора а друго уверен сам да тако пабирчење пре може помутити ствар, него је расветлити. Јер пабирчењепогрешака преводних до екстрема може да одведе" суд читалаца или слушалаца у екстрем, те да изиђе да превод ништа не ваља, и ако уствари нијетако. И у најбољем ориђиналном спису најбољега. знаоца језика може се наћи по која погрешка. Ја. сам хтео да обележим облик овога превода у главнијим цртама и потврдим главнијим примерима; аради тога бојим се да ћу пре бити рекао мћого него мало. Јер је превод овај — ехсершв ехсјрћепд1а — ипак: разумљив, понегде и лепиу глав-