Годишњица Николе Чупића

91

дала мркла тама. Српска је вила могла тужно шалтати стихове.

Моје племе сном мртвијем спава, Суза моја нема родитеља, Нада мном је небо затворено,

Не прима ми плача ни молитве, У ад ми се свијет претворио,

А сви људи паклени духови, Црни дане, а црња су дбино ! О кукавно српство угашено !

Докле је наука на западу одгонетала, најфиније загонеткен расправљала дубока Философска питања, у нас се није знало ни којим се језиком ни за кога се управо пише. Помислите, госпође и господо, да пре сто година није било штампане ниједне књиге Доситијеве, наједне песме народне. Пре сто година писало се све језиком црквено-словенским, свему народу неразумљивим. Пре сто година нико није био јавно подигао гласа за, права свога народнога језика, нико није заискао нити огледао, да се њиме народу пише. Пре сто година на толиком простору земаља, у којима српски народ живи, није било ни једне једине штампарије. Библиотека свију српских тада штампаних вњига нове књижевности бројала је тек на седамдесет комада, у ком су броју скоро сами тколсви списи ицрквено књижице осим две три песме без поезије, осим Јулинчеве „Српске историје“ и осим две три књиге с Француског преведене. На тодиком простору земаља наших није било ни једног ученог ни књижевног друштва, ниједног повременог списа, ниједних новина. Сва српска публика тога времена била је збивена, у неколико вароши јадранскога приморја и Аустро-Угарсве. Било је, истина, прошло више од пола века, како су се међу аустро-угарским српством почеле биле подизати школе, али су се и оне шириле само по северним