Годишњица Николе Чупића

93

пуни нас поносом према прошлости, према ономе што смо већ иза леђа оставили, али нам не скида с врата, бригу за оно што нас чека у будућности. И ако смо пута прилично већ прошли, још нас више у напредак чека, јер су наши идеали далеко, и јер нашу памет забавља, будућа слика народнога положаја свестраног и свавоврсног, далеко другчијег, светлијег и срећнијег него што је данашњи. Није чудо. ако се догоди, да и данас погдекоји осете страх; још је толико много пута и труда, да се малодушност може објаснити, ако се не може опростити. Али — да ли је оправдана малодушност после Доситија, после Вука, после Л. Мушицвога,· после Симе Милутиновића, после Јована Ст. Поповића и толиких и толиких, којима је судбина приделила, да први разбијају ледину на пољу живота духовнога Ако данас спопадне малодушност нас (а могло би се десити да нас који пут спопадне), и ако ми нађемо, да јој смемо подлећи, онда претходници наши, да су се у своме ондашњем положају држали наше таке логике, не би смели ни главе подићи, а камо ли рад залочети. Шта ли би у том случају од посла било... И кад нам тако као светао пример поучно сија прегнуће наших претходника и јунаштво њихово, не вреди ли запитати се, из чега су они црпли снагу своју, од чега је долазило толико њихово прегнуће2

Ни од чега другог, тоспође и господо, него од крепке бесмртне љубави живота духовнога, од личнога духовног јунаштва, које је из свакојаке сиротиње тврдом вером у будућност гледало бољи дан живота народнога. и старало се, да му помогне што брже сванути. Штампарска машина истурује данас испред себе стотинама хиљада табака штампанога српског слога без велике натеге. Онда се за неколико хиљада грдно натезало. Онда су свака књига и сваки чланчић имали своју историју; данас је та историја већ веома сераћена. Па је и опет