Годишњица Николе Чупића

202

обазирати на своју децу и жене. Ми морамо угушити у себи свако друго осећање осем једног; ми не смемо бити страсни ни учем осем на нашем делу; не смемо ништа имати пред очима осем наше отаџбине; и треба да очекујемо смрт као нешто лепо и узвишено. Сваки од нас мора бити убеђен, да никад не умире у залуд онај, што умире на великом делу. Убилачки колац може бити патопљен његовом крвљу; његова глава може чмарити на сунцу докле му је тело разапето на вратницама варошким или зидинама градским; оли ће ипак његов дух летети слободан. И ако ће године још пролазити, и други људи још исто тако грозно умирати, они ће само ојачати дубоке и велике мисле које ће најпосле, човечанство довести слободи.«

Главни је јунак у драми сам стари дужд, Марино Фалиеро. И то је тип сродан другим Бајроновим песничким карактерима, у којима су вазда људске врлине здружене са силовитом страшноћу каква, у моментима узрујаности, претвара врлине у пороке а човека у демона. У свом животу, у прошлости својој, до завере, Марино Фалиеро био је човек; овде у драми Бајроновој, на делу завере, он је демон. Жеља да се освети прелила је се у тако силну страст, да су сва боља човечнија осећања у његовом срцу занемила. Он више нема ни слободне воље, него ради опијен страшћу, у по а свестан, као оруђе неког пакла који се у њему и око њега налази; као демон, који се гнуша оног што чини, али опет одустати не може.

Ко је видео само један пут море, и то, кад је оно бурно, кад се његови вали, прооуђени олујином, као опије-

|, Магтпо Еаћего ПТ !.

«Уве Т ас по тогев оп ту Геему

»Мог ту озуп Геећтоез

«Ата ИКке «ће Четоп лућо ђећеуез апа (гетђ]ез «МизЕ Т ађћоге апа до: Атау, Амау.