Годишњица Николе Чупића

203

ни џинови рву, и запенушени, у прасци издишу, тај треба да чује од других, како оно изгледа кад је мирно, док се још бура није дотакла његових нежних бокова.“ Тако је у овој Бајроновој драми, с' Марином Фалиером. Ми треба да чујемо од његових блиских сродника, какве је он нарави: да нам они објасне, како могаше бити да се увреда —по свему врло незнатна — дотатке осећаја његових тако, да га, човека, претвори у демона. Нећак и жена дуждова објашњавају нам, како је то могло бити.

Бертучио вели за Марина Фалиера. »Он је човек, ком би личило да седи па престолу или да руши престоле; Човек који је велика дела свршавао и видео великих промена. Он није тиранин и ако је одгајен за тиранство. Храбар је у рату, мудар у савету, достојанствен у карактеру, прем да горд. Али за све те врлине, он је пун страсти да, кад би једном био раздражен или увређен, као што је он, доиста, и био увређен баш с' најнежније стране, нема Фуријеу грчкој причи која би наличила оној што би тада, врућим рукама усукивала целу његову животну снагу, док он не постане способан свачег на свету; и освета његова није људска, није прелазна него вечита. . .«

Анђола. УЊегове су погрешке оне, што се рађају и живе у великим срцима људи, који су заповедали; превелика гордост, дубоке страсти храњене навикама патрицијским и животом проведеним у бурама државних и ратничких прилика, осетљивост у питању части, што треба да је дужност до извесног степена али постаје порок кад се растегне. Он није човек, ког би опасности уплашиле,

2. Бертучво Фалнеро упоређује гњев свог старог стрица са узрујаним јадранским морем.

„»- — –— — –— – ке ошг адлаа махез

«Оуегзжеерз а! ћоппаз апа Гоатз изе [о ап.