Годишњица Николе Чупића

205

хуманост, за узроке пропасти; а смелост је тражити опроштаја пороку. Али су велики песници често умели, да освоје наша осећања и симпатије за слабости људске као што их, вазда, освајају за врлине, и да нас, чаробном силом своје вештине, тако рећи, нагнају, да љубимо човека и у његовим махнама, сујетама и гресима. Како је велико наше саучешће наспрам грешног Едипа, у делу Софокловом. Како љуто оплакујемо несрећу оног ћудљивог, страсног, непаметног (још пре правог лудила) старца краља Лира, у трагедији Шекспировој; како и ми постајемо упорни, и безбожни, из љубави према сатани, у величанственом епу Милтоновом, или према Кајину, у спеву Бајроновом. У овој трагедији Бајрон се приближава великим песницима и вештацима на пољу драмске вештине. Ми присуствујемо занимљивом призору, како се природа људска, готова, на висинп престола, да утоне са свим способностима и врлинама у порочно уживање и разнеженост, под упливом прилика, а нарочито, под утиском једне спасавајуће силе — љубави, уздиже. опорављава, крепи и расте до џина, у свим врлинама, онога момента, кад неодољивој, спољној, сили мора подлећи.

Каквог Сарданапла сретамо у првој сцени ове трагедије, небисмо могли очекивати, да ћемо се у последњој њеној сцени од њега растати у сузама и саучешћу. Приближимо се прагу палате асирских краљева; унутра је Сарданапал, последњи потомак лозе Нимродове и Семирамидине. »Олушај! зурле и таламбасе, китњасти звекет инструмената што опијају душу; меки гласови девојака и робиња љубе се у одјеку његовог бапчења. А велики краљ свега на земљи, посрће ту, крунисан ружама, докле се његова дијадема ваља, бачена, да је докопа прва смела, мушка рука. Гле, ено их, долазе! Већ се осећа мирис његове намирисане пратње, и виде сјајни ђердани његових