Годишњица Николе Чупића

Ма МОМ “и и

Маје

ПУЦА на КГ Ри Ва АРГУ те аде ~ и ди

БК

207

љубав чини људе упорним; за њу се буне они противу самог Бога. У овој трагедији она уздиже једног разнеженог, опијеног у уживању, оријенталног владаоца, до висине јунака. Како је велики Сарданапал у последњим моментима, кад су завереници опсели његов двор:

»Бал, сам, никад се храбрије није борио да добије царство, него што се бори његов свилени праунук да га сачува. Он изненађује очекивања пријатеља и непријатеља. Он је као врућим загушљиви летњи дан, који изненади пред ноћ, тутњавом громова и олујином, каква

1 И онда, кад није

прелама ваздух и поплави земљу.« могао одолети завери »људи и богова и елемената« а не хотећи оставити кућу својих праотаца да по њој, као у пећини, курјаци урличу, ложи ватру око престола и ускаче у њу, праћен само од своје лепе драге, Мирхе.

Ова је трагедија занимљива још и зато, што нам је она, у ствари, опис једног момента из живота самога песника. Њу је Бајрон писао онда, кад је и сам, у Мљетцима, живео сарданапалски. Као што његовог јунака спасава љубав, тако је он љубављу грофице Гвичиолиеве спашен. То је већ напред споменуто. Гвичиолиева, је дала слику лепоме карактеру Мирхе, Гркиње, у овој трагедији, као што у Саранаплу имамо његових (Бајронових) рођених црта. Најзанимљивије црте Бајронове у карактеру Сарданаплавом јесу: презирање ратовања и ратничке славе, мржња на попове, »који живе животима добрих људи«“ и чијој се обести морају приписати многа и сплна зла људска, а нарочито неверовање у какав будући свет. Цела религијозна празнина душе Бајронове види се из овог лепог пасажа, којим одговара попу Бе-

|. Зага Ш. 3. 2, «МУћо Пув ђу Нез оп гоод теп уез,“

одпињиА УП 14