Годишњица Николе Чупића

209

Стари дужд Фоскари, већ је тридесет и пет година на дуждовској столици. Он је своју отаџбину раширио па суву, увећао на мору, и као владаоц, био је тако мио својим суграђанима, да му је, кад је у старости тражио да се ослободи те високе дужности, изнуђена заклетва, да оставке више никад подносити неће, ну да ће као дужд умрети, Али је и старац Фоскари имао смртних непријатеља у једној зристократској породици, у којој су два члана, напрасно, умрла, па се — у тој породици — мислило, да су отрована, по дуждовој наредби. Представник те породице, Лоредано, члан »савета десеторице«, инкарнација хладног, израчуњеног осветољубља, успео је да у том савету организује већину од својих присталица, па је онда прешао на дело освете. Освета је грозна, као што јем он грозан. Стари Фоскари имао је, у старости, још једног јединог сина — Јакова Фоскариа. Њему је измишљен и потурен неки злочин (да је тобож убио неког човека) за који се за тим дознало, да није његово дело, и због тога је прогнан из отаџбине у Кандију. Али је млади Фоскари волео своју отаџбину више свега на свету, Све могуће муке инквизицијске у Мљетцима, тавновање, па и сама смрт на обали где се родио, милији су му од изгнаства. Да би дошао натраг у Мљетке па ману тавницу и на точак мученички, он смисли једно писмо управљено на дужда Миланског које га је могло компромитовати и пошаље га, уверен, да ће оно пасти у руке сената Мљетачког. Последица је била, да је он доведен у Мљетке, на суђење. Судија је отац његов, који је морао гледати, како му јединца разапињу на муке, да искаже још каку тајну; и старац је већом него шпартанском хладноћом присуствовао и судио као строги судија. По кад што би само боре па његову челу заиграле и

каква тешка кап зноја скотрљала се низ лице, што је