Годишњица Николе Чупића

210

опазнима, показивало, да оца боле. Али је оп, у главном, хладан, строг, неумитан.

Јаков Фоскари је од мука, а још више од вести, да му је поново досуђено, да иде у изгнанство, умро. У тим последњим моментима несрећног младића, осећања очева нешто су слободнија, нежнија, али је он још увек онај строги чиновник и слуга државнии мртво тело његовог јединца не зауставља га, ни за тренутак, од вршења државних послова. Међу тим, његови непријатељи, још, ни толиком осветом не задовољени, протурили су, у »сенату децемвира« решење, којим се дужд збацује са своје столице. И та вест донешена је старом Фоскариу бал кад је оплакивао свог мртвог сина. Жалости за сином придружена неблагодарност великаша мљетачких, прекинула је живот скоро деведесето годишњем старцу. Он је величанствено, »као што суверену доликује«, издахнуо стојећки; и на оне »Џиновске степенице« ма које се, пре тридесет и пет година, попео у дуждовску палату, снешена су тела, његово и његовог сина, баш оног момента, кад је велико звоно с' торња св. Марка, оглашавало, да се на те исте степенице пење ново-изорани дужд.

Оба главна карактера у овој драми, отац и син Фоскари, ако и нису са свим неприродна, падају у очи својом необичношћу. Занимљиво је, да је Бајрон, сам изгнаник из отаџбине, насликао јунака (Јакова Фоскариа) код ког љубав отаџбинска надвлађује свако друго осећање, па и сам разум. Ни крив, ни дужан, затворен, мучен, како су само Мљечани своје осуђенике умели мучити; мукама доведен до издисања, он још преклиње богове и ветрове, да скрше ону лађу, на којој мора из отаџбине ићи у изгнанство, неби ли му вали морски, ми-

лостивији од људи, бар осакаћено мртво тело избацили на обалу његове миле отаџбине: »Никад се мрнар није своме свецу толико молио за