Годишњица Николе Чупића

"о 2

човек од дужности. Он има срца, али оно мора да ћути као заливено пред вршењем дужности. Интереси државни. што су му поверени, важнији су му од свачег. Њима он жртвује све па и оно што му је најмилије. Међу тим, на свет он не гледа као какав идеалиста, него као хладан ФилозоФ, који је људе изучавао и познавао. Тај реалистични поглед на свет, који излази у очајање, удружен са свешћу о дужностима коју ништа поколебати не може, и готовошћу, да дужностима све и сва жртвује, даје његовом карактеру неке хладне величине која привлачи и леди. Погледајте његову филозофију; у разговору с' Марином, женом свог сина, он овако говори:

»Све су ствари мистеријозне самртнику; и ко их може читати други осем оног који их је створио 2 Или ако их може читати оно мало и даровитих духова што су дуго проучавали ту досадну књигу —чевека, и размишљали над тим црним и крвавим листовима њеним, — човечијем срцу и мозгу; и они се пред том књигом налазе као оно ђаче мађијоничара пред вештином свог мајстора која и њега мађијовише: Сви греси које налазимо у другима, природа је уредила, да су и наши рођени. Сви наши успеси јесу дарови среће; рођење, богаство, здравље, лепота, јесу њени случајеви; пи кад ми вичемо на судбину, било би добро, да се сетимо да судбина не може узети ништа осем опог што је лала. Друго је било само голотиња, жеље и сујете, општа људска наслеђа да се с' њима мучимо како умемо.

• . • • • . • • . . . . . . . . . . . • . • . . .

Све је ниско и лажно и шупље; блато, од првог до последњег, владаочева урна као и грнчарев грњац. Наша је слава у људскоме даху, наше трајање у данима, наши дани у годишњим временима. Цело наше биће ослања се на нешто што ми нисмо. Тако смо робови, највећи и