Годишњица Николе Чупића

| сл

кад се овај тужио, што и други књижари тај спев прештампавају. Али ће читалац »Кајина« Сс' мисли на мисао, · неопажно, изаћи из круга алегорије у практични и историјски живот људски, и очајног јунака, који се буни противу уређења божанских, замишљати у борби с' уређењима људским, са историјом како она тече, са једном силом од препона које стоје пред њим, да му сваки покрет укалупе и окују, а које долазе од људских установа, навика, мишлења оног века у ком живи. Његова је борба тада, борба бунтовничка: његово очајање, очајање револуцијонара; у оним питањима Филозофа скептика, разпознаће читалац тада уздахе политичког мученика.

Ја сам се, рођењем, нашао у сред једног века, који има своје прастаре установе, који има своје утврђене појме о правди и дужностима човечијим; који има своје олтаре, своје престоле, свога Бога. Ја сам. из детињства, учен и вежбан, да се на све то навикнем, да све то, као што и други људи чине, поштујем и љубим. Али, ево, моја памет и моја осећања не могоше се помирити ни с' чим од тог. Ја, напротив видим, да су вашим устанозама утврђене највеће неправде; да из њих потичу не избројна зла људска. Ваша је правда, кривда; у дужностима које од човека тражите, ја видим само дужност роба, послушност. Ваши су престоли утврђени на грбини робља; на олтаре вашег Бога приноси се људска крв.

Ваши попови, државници, солдати, вичу ми ла сатнем главу и поштујем; и њихов је глас силан, као што је и све оно, у име чега га дижу, старо и силно. Ја осећам да сам слаб и немоћан пред том силом; осећам још и то, да ме љубав паспрам своје ораће, наспрам људи које волем и који, сви, из навике или убеђења слушају и покоравају се, притеже у њихово друштво, али ме дух мој зове, да се одупрем тим ласкавим осе-