Годишњица Николе Чупића

226 способности, смех. А шта има силније и страшније за лаж, од смеха, великог песника 7

Да Бајрон постане и нападач, хумориста, револуцијонар, много је (ако и не све) допринело његово живлење у Италији, и љубав његова и грофице Гвичиолиеве. Весео, отворен, не стегнлут никаквим правилима (бар не онаквим и оноликим, каквим је био тада утегнут енглески) живот Италијана; друговање са карбонарима и завереницима, људима необичним по свом силном патриотизму и пожртвовању; љубав чиста, искрена, једне жене, с' којом се, као да је судбина наместила, срео; све то и много још друго, што јужњачко небо гаји, а чега на северу нема, није могло остати, а да на страсну природу Бајронову не упливише. Онај меланхолик, који је у својим песмама бегао из друштва људског у природу, и који је онако мизантропски сликао човека, почиње у Италији љубити живот и човека. У његовој песми почиње се од сад осећати пи нежнија страна, хуманитета, као што и његов тадањи практични и политички рад одкриваше иста осећања.

Али у колико је више човека љубио, у толико је Бајрон јаче мрзео све оно, што је у човечијем животу чеприродио, лажно, све оно што окива природну, примитивну човечију слободу. Русо у срцу, Волтер, Јувенал, Аристофан, Дијоген по срџби и језику, излази он у свом дугачком спеву, Дон-Ж'уану, у борбу са свачим што је неприродно.

Истом је прва песма тог спева прочитана, већ је се дигла била дрека »на непоштеног« и »неморалног« песника; на »сатану ког би требало обесити“ као што је писало плаћени песник Саутеј, али Бајрон није био човек, ког је дрека заплашити могла, »Пси или људи« одјекивао

|, Тће Паткпезге вид. напред.