Годишњица Николе Чупића

11

ском полуострву, онако како би сваки добар војник распативао. А недалеко од нас, међу другим гостима Срдима, сеђаше »Јункер Шећовић«, који иђаше у Русију да тражи срећу у војној служби.

Међу тим здравице већ беху и честе и одушевљене. Говорило се; хорило се; певало се, и, наравно, пило се с најбољом вољом !

Са својим друговима, за малим столом, ја сам, уз реч, поменуо заслуге руске војске, која је Србима помагала у борбама против Турака; а поменуо сам и руске университете, и друге заводе, у којима су се учили многи српски младићи. Ни на крај памети није ми било, да ћу тим својим, тек летимичним напоменама, навући на себе нечувени дотле белај.

Кад се малко притишаше ватрени беседници у про-

страној дворани где смо ручали, онај господин који ру-

чаше с нама, закуца ножем у тањир. Бејаше муке докле

се врати потпуна тишина, а ја гледам и чекам шта ће он

да каже. Гости се стишаше, и мноштво окрете очи овамо %,

к нама, откуд је куцање долазило. Тада пуковник Саковић диже се и рече:

— Господа ! Услвишимђ гна Миличевича !

И снажним рукама њих двојица дигоше мене на сто! Стева гледа, и камени се шта сето ради, а ја се и данас дивим како се нисам стрмоглавио с оне висине, кад онолики свет управи у мене очи своје. Богу милостивому хвала, не збуних се, него, докле се сетим шта управо да кажем, развукох приступ:

— Опростите, господо, што се усуђујем пред вама говорити овако незграпним руским језиком !

Громовито : Говорите ! Говорите! испуни дворану, и мени даде времена да приберем нешто мисли. Тад сам испричао за каке се прилике у Србији везује име руско