Годишњица Николе Чупића

441

сти друкчије окренудо. У томе се питању могло желети више опортунизма. То би се исто, може бити, могло рећи и о случају у Великој Школи од 1865 године. Али људи имају своје осећање које их води; оно је основа, карактера њихова, — и ма колико да је свакоме лако са стране желети неком једно а неком друго, врло је тешко мењати се онима који се са својим мишљењем и са својом савешћу равнају. С тога особине карактера јавних радника“који историју, књижевну или ма какву другу, стварају, имају увек одсудан утицај на ту историју и правац јој дају. Исто тако не треба заборавити, да не би било ни тих људи, кад они те особине имали .не би. Из њих истих извире и оно што ми имамо да одобримо, као и оно што бисмо жалили или што бисмо друкчије желели.

У књижевним својим мњењима Даничић је, као што је познато, имао исто постојанство, и томе постојанству ваља приписати многе његове успехе. Вредно је за карактерастику његову, да у том погледу отмем од заборава неке ситније мало познате ствари.

У биографији, коју сам о Ђ. Даничићу писао за „Српску Зору“ 1878, испричано је, како је његова „Мала српска граматика“ прерађена у „Облике« 1863 године. Пошто је тада Вујићева Граматика као школска књига на ново новим правописом прештампана, то се, ни за то ни иначе из многих других узрока, није могло ни мислити да ће се Даничићеви „Облици«“ увести у школе. У круговима школскога старешинства владале су о томе друге мисли. Облици су се међу тим по школама ван Србије а понегде и у Орбији предавали. Али око 1870 прилике су се те биле већ знатно промениле; и осећала се пе Арукчијом од Вујићеве, премда се ] да Даничићеви „Облици« нису »„удеш је 1870 изишло прво издање моје » то ми је из министарства говорено