Годишњица Николе Чупића

ХМ

је реч, припадају краћој редакцији, као што се налази у рукопису светогорском, који је сада у професора Григоријевића. После тога од једном спомиње се нека наша збирка, и каже се, да се та наша збирка слаже и у језику и у садржају са ходошким рукописом. Са тим изразом наша збирка, писац је направио читаву збрку тако, да се не може да ухвати, шта он управ зове нашом збирком. По самим речима морало би се узети, да писац има неки рукопис старих закона; али то се јасно не види. По упоређењу свега, што писац говори, излази, да он законе јустинијанове назива нашом збирком. У опште све, што писац говори о нашој збирци, тавно је, и замршено; те не може да се разуме.

После тога писац напомиње рукописе шишатовачки и раковачки; показује неке разлике међ истима; и каже за тим од речи до речи: „пре но што дамо текст једне од овиг краћих компилација, који ће нам за основу даљим разматрањима служити“ нека нам је дозвољено, да кажемо још коју о рукописима, у којима се наша збирка налази у ширем обиму“; и говори о збирци, која се налази у Текелиној библиотеци, наводећи, шта су неки писци: Богишић, Шафарик и т. д. о тој збирци казали; и напомиње, да се унаша збирка“ у широј редакцији налази још у рукопису раваничком, па да и Богишић има препис такве једне редакције; п да има и у народној библиотеци у Београду млађи рукопис, који се у свему слаже с рукописом Текелијиним. Спомиње најпосле и рукопис Карловачки, и Кукуљевићев. Изређавши тако рукописе шире и уже редакције, писац долази до закључка, »а, да је наша збирка у ужој редакцији првобитни појав ових закона у нашим рукописима; и 6, да је шира редакција постала временом простим проширивањем и попуњавањем уже«. Закључак овај није нов; такав суд о рукописима изрекли су други пре писца овог састава.