Годишњица Николе Чупића

ХМ

толики уплив, да су на крају У и у почетку УП века били најважнији владаоци византијски из словенских племена, па је један од њих био и најзнатнији законодавац; те се већ у кодификацији извршеној под његовим именом осећају овде онде трагови словенскога права; а још јаче се осећа тај уплив одмах после његове смрти. Пошто је писац навео шта Захарија говори о тој ствари, вели: да се увиђа, «да византијско право није ништа сљовенскоме, (па по томе и српскоме) праву туђе, него да је шта више ово последње његов саставни део«.

Дошавши до оваквога, резултата, писац наводи, шта говори Хубе о упливу права византијскога и римскога на право Српско, Пољско, Чешко и Руско. Писац међу тим налази, да је Хубе тиме, што је римско-византијско право имало уплива на права славенска, особито на право руско, заведен, да искаже, да је то право имало таквог уплива, и па право српско. Писац дакле сматра, да је Хубеово мишљење погрешно.

Даље писац наводи мишљење Новаковићево и Гершићево о упливу византијско-римскога права на развигак права српског; али се писац ни с њима пе слаже; и у потврду тога свога неслагања наводи, како се и аре Душановота законика законодавном влашћу састављају писани закони; да је не мало тих закона сачувано и до нашег доба; да нам се ти закони јављају у виду повеља, и дародавника; па напомињући, како се у неким законима далматинских општина и острова опажа борба права, словенског са римским; спомиње мишљење Зигелово , да је до законика Душановог обичај био норма, по којој су опредељивани сви правни одношаји ; и да је за допуну како законима издатим на саборима, тако и месним служид одичај па завршује свој састав тиме, што вели: да је Душанов законик производ српског унутрашњег живота, и ондашњих политичких, тако рећи савремених, тежња;