Годишњица Николе Чупића

190 РАТОВАЊЕ ХЕРЦЕГА СТЈЕПАНА С ДУБРОВНИКОМ

У низу овијех мирвња не изоста ни мир између херцега, и краља босанскога. Настојању папина посланика испаде за руком, те завађени владаоци пред судбинским догађајима, који у брзо ишчекиваху хришћанске народе, пружаше један другоме руке, да се тобож слошки припреме на заједничку обрану јадне отаџбине!',

Тако једаред леже и тај несрећни спор, од кога је и једна и друга страна видјела толико несређе.

Уставити се при завршетку овог причања, није потребно; догађаји сами собом говоре. Све што би се могло: рећи, рекли су у главном још онда вијећници Жупан Бунић и

196 _. Фарлати ЏП, 263. Овде је згодно поменути њешто,

што у својој историји каже Клаић на два мјеста, 302 и 310, која сеу осталом не слажу најбоље међу собом. Одбивши им те несугласице, видимо по њима, да је у ово вријеме од југоисточног дијела босанске земље уређено турско крајиште под нарочитијем крајишником. То писац оснива на ријечима из по_веље херцегове од 19. Јула 1453. којима он тај свој акат упућује «вежеромњ н краншинкоу фаревоџ, кон годћ Боуде ма Боскиско Мранште" (Моп. Зегђ. 460). Ово ће се без друге јаке потврде тешко моћи примити, јер «краиште» не значи само војнички уређењу одласт на граници него и саму границу, међу државну, као што се види из овијех ријечи Владислављевијех Дубровчана, да ће им дати своје земље «на краиште них котара«“ (Дан. Рјечн. из књ. стар. срп. под «краиште»), Клаићу као да је други доказ мјесто из Јир. Напад. 76., гдје се овако говори о трговишту Фочи «(«ев егвсћет| егвеЕ. џпфег Негос 5брап цпда %аг... Јјапсе 7еб 582 дев Бапдфакђесв фдег Негхеромпа». На основу овога изводити онако важне закључке, биће по мом мишљењу у најмању руку предреко, особито што треба најприје доказати, да је тада био у турским рукама онај комад деспотовине, који је дијелио херцеговину од султанове царевине.