Годишњица Николе Чупића

196 РАТОВАЊЕ ХЕРЦЕГА СТЈЕПАНА С ДУБРОВНИКОМ

декте, Сођећг-а и Паола Џовија, које пребира, разправљајући ово питање, те му с тога цијело расправљање морам оставити недирнуто. Међу тијем су „аоникове ријечи у наше вријеме нашле вјере у писаца. Колико ја знам Мајков их просто прича, али Макушев, говорећи како је то Халкондила могао чути од дубровачких трговаца, који су често долазили у Цариград, каже, да љ»се не може посумњати у његову савјесност или доказати пишчево незнање ствари; казивање се Халкондилино слаже с другим изворима и нема у себи ничега, што бим им се противил0«““. О савјесности не ћу говорити; што се тиче пишчева познавања ствари, морам напоменути, да за њ пе говори најбоље ни оно, што он непрестано приповиједа тобож о Сандаљу а нео Стјепану (осим само једном на другом једном мјесту. Ипак нам најбоље доказује да Лаоник није добро знао, што је писао, то, што није истина да се „казивање Халкондилино слаже с другим изворима и да нема у себи ништа, што би им се противило“. Најглавније је то, да се баш противи подацима споменика првога реда. Из листина дубровачког, млетачког и вати– канског архива види се, да су се Дубровчани и завадили и заратили са Стјепаном много прије него ли им је Владисав приступио. Шта више овај у повељи, којом објављује савез, правда, свој поступак тијем, што тобож тако одстрањује од себе зле пошљедице очина вјероломства, који је погрдио, не гледајући ни на бога ни на правду, толике роте и записе своје и својих предака". Још њешто. По Халкондили би се рекло, да је Владисав дијете, које мајка води са собом, бјежећи од мужа у Дубровник, те

3 _ Мајков. 178.

% _ Макушев. ИслЕдованја обђ историческнхљ пам, и бнтопис. Дубровника. С. П. Б. 1867. стр. 282.

5 — Моп. Вегђ.