Годишњица Николе Чупића

РАТОВАЊЕ ХЕРЦЕГА СТЈЕПАНА С ДУБРОВНИКОМ 197

се у свему истиче Јелена, као главна личност, док по споменицима у Миклошића и ШаФарика главно ради Владисав, а Јелена се помиње само у писму Стјепанову, којим им прашта кривицу.

Не знам, је ли Макушевљев суд и колико утјецао на то, што и Јукић прима ово казивање. Овај је лијепо уочио, да казивање храмље рад поменутог анахронисма, и он га је уклонио, што истина прима казивање, али не говори ни ријечи о Стјепановијем захтјевима, да му Дубровчани врате жену и сина. Ево шта вели: „Године 1451. незадовољан с једном женом законитом Јеленом, узме њеку Цецилију Фјорентинку и, с њом прељубодијенство чинећи,

_ увриједи сина Владислава, који с матером побјегне у Дубровник. Дуброзчани их радо приме, јер су имали рат са Стјепаном, који је био увео у својој земљи нове габвле соли итд“. За тијем у напомени одбацује казивање, да је Стјепан био украо своју снаху, и додаје, да се Владисав дигао на оца уда њезин (Цецилијин) пород не окрњи му баштину, која њему припадаше по смрти очевој«“. По чему је Јукић мислио, да ту Фјорентинку може назвати Цецилијом, не знам, толико стоји, да је. мислио да је то „херцежица Цецилија“ из повеље од 28. Маја 14677.

Јамачно се за Јукићем повео и Клаић, ма да он Славољуба не помиње и ма да ни једном ријечју не правда своје примање Лаоникова казивања, и ако је пред собом имао рад Матковићев. Он је у толико обазривији, што није просто преписао Јукићево идентификовање Цецилије и оне Фјорентинке, него за ову каже у напомени узвала се по свој прилици Цецилија, која се касније године 1466 до 1470 спомиње ја: удова иза Стјепана Вукчића. Ми-

6 — Тепиј. 1 Ро“. Вов. стр. 61.

' — Повеља је штампана у Карано-Тертковића, 299 и

Миклошића 501.