Годишњица Николе Чупића

232 ВУК БРАНКОВИЋ

Колико је Вук био самосталан од кнеза Лазара, најбоље се види из повеље, којом је, 20. Јануара 1387 године, у Приштини, потврдио Дубровчанима трговачке повластице у својој држави. Почетак те повеље гласи: „По милости божјој ја Вук Бранковић пишем свакоме да зна, како послаше дубровачка властела посланике господину ми кнезу. по имену Николу Гундулића и Јакова Бавжедића, и донесоше му повељу (2апнсаиив) великог господина цара Стефана, и господин кнез не поништи им, него још и потврди. Такође и к мени дођоше више речени властели дубровачки, и ја Вук. видев повељу великог господина ми цара Стефана и господина ми кнеза, такође не поништих, него још и потврдих«““:. За тим је изређано осамнаест повластица које се дају Дубровчанима оним истим редом, којим долазе у повељи кнеза Лазара од 9. Јануара 1387 године. Ево меколико од тих повластица: Ако буде кака парница између Дубровчана и Срба (односно Саса), да се постави половина судија дубровчана, а половина Срба (односно Саса), и да се пред њима парниче. Србин (односно Сасин) да не позива Дубровчанина на суд никуд осим пред оне судије, а да се не муче (ићи) преда ме Вука ни пред ћефалију. Који год Дубровчанин иде с тргом својим или туђим по трговима у мојој земљи, како им је био закон о томе пређе, у прве господе и у цара Степана, тако да им је и сад. Куда иду Дубровчани по земљи мојој с тргом, где га убију разбојници или га покраду у селу, да им плати околина, што им узму разбојници или им се украде; ако ли им не плати околина, да им платим ја Вук. И да није Дубровчанима намета по трговима у мојој земљи. Ко има вољу ићи из моје земље

| тако Еб (ЕдАМСТЕЋ НО МОБЋЕН ПОБ ПОШТЕ

). 208.