Годишњица Николе Чупића

234 ВУК БРАНКОВИЋ

ништи повластице, дароване Дубровчанима. Напротив нема у Вука о свему томе ни једне речи. Повластице су пак све једнаке, осим четири које сам на послетку навео и које у Лазаревој повељи овако гласе: „Који се је Дубровчанин забаштинио у Новом Брду, тај да зида гради да чува; а који су гости и нису се забаштинили, да им је на вољу. Ако се разбије лађа дубровачка у владању госаодства ми, који је закон о томе био у прве господе и у цара Стефана, тај закон да је и сада. За тргове поморске који су у владању господства ми и сланице: куда су били тргови и сланице у прве господе и у цара Стефана, ту да су и сада, а нигде на другом месту да не буду. Ако се случи господству ми те се свадим с Дубровником, да им јавим на шест месеци пре тога, те да изиђу сви Дубровчани са својим имањем из земље господства ми слободно, па онда да ратује с њима господство ми“.

Из онога што је у обема повељама, једнако и неједнако дају се извести ови закључци:

1. Имајући већу државу од Вукове и Ђурђвве и будући тастом обојици, Лазар је себе сматрао за врховног тосподара и Србије и Зете, и ако се његов зет Ђурађ Срацимировић у повељи од 27 Јануара 1386 охоло назива самодржавни господин све зетске џм поморске земље“ ио царинама с Дубровчанима уговара да буде све онако, укако је било за цара Стефана«“.

2. Немајући потребе да то право спори своме тасту, Вук Бранковић био је независан од њега у својој држави, којом је потпуно владалачки управљао онако исто, као

49, Моп. Зегђ. 205 — 207. Разлике су штампапе положитим писменима.

јаздика види се у повељама од 1405 де-

швих синова, с тога се не меже узети, да је

изостао. Моп. Зегђ. 269 и 272. Упор. 136.