Годишњица Николе Чупића

ВУК БРАНКОВИЋ 937

и помажући у ратовима. У Србији бејаху две партије: једна је хтела да прими понуду Бајазитову и измири се с Турцима, а друга да продужи рат, наслањајући се поглавито на Угарску. На челу прве партије стајаху кнегиња Милица, њени синови и патријарах (црква), а представник друге без сумње бејаше Вук Бранковић, јер кога би пре могао мислити Костантин под онима, који су се одвојили, а били пре „засебни делови“, ако не Вукаг А да св он хтео наслонити на зета, види се доста јасно из губровачке повеље од 9. Маја 1390 године. У тој повељи Дубровчани се заклињу Вуку, Мари и синовима, да ће примити оставу, колико им је драго, и да је може узети, кад год му је воља. „Ако би дошло време, говоре Дубровчани, што не дај боже, те не узмогне господин Вук држати земљу српску, него га изагнају Угри или Турци, или други тко; ми да примимо господина Вука и госпођу Мару и њихову децу и њихову ризницу у наш град“ ... Ако би заискали њих или њихово имање Угри, Турци или други ко, да их не дамо никоме на свету, па ма добили за њих цео свет; ну ако ли бисмо били толико притешњени, да не бисмо могли учинити да смо слободни ми и они с нама, а ми да отпратимо господина Вука и госпођу Мару ни њихову децу и њихово имање и ко с њима буде, куда рече господин Вукз'«, У исто време „по извољењу и милости владике Спаса Христа, господин Вук обећа се и даде веру тосподску (владалачку реч) да буде срдачни пријатељ дубровачкој општини у свако време“, и потврди им пређашње _ повластицег!.

Бајазитовој сили не могаше се нико одупрети. 1391 године постаде његов вазал војвода влашки Мирча. Том приликом Турци продру у Срем, али их код Манђелоса

57. Моп. Бег. 915—916. 58. Моп. Бет. 231.