Годишњица Николе Чупића

328 ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ЦРНЕ ГОРЕ

жили су пљачкање и отимање од свију околних хриш-– ћана, не питајући које је вере ни закона. Због таких зверских поступака и разбојништва Црногорци су јако омражени код хришћана и они се исто толико боје њих. колико Турака, својих угњетача. Ово се варварство и пљачкање никаквим начином не да прекратити. Становници зарјечке нахије скупе хајдучку чету, оду у Херцеговину и близу Никшића заплене до 800 оваца. Враћајући се у Црну Гору преко пљешевичке нахије, тамошњи станов_"ници задрже један део пљачке, под изговором да врате ту стоку онима чија је и била, јер су их живећи у суседству познавали. Због тога се тако љуто заваде, да би се међу собом и потукли, и разуме се покољу не би било краја, да кнез за времена не пошље најстрожије наредбе, те се тако једва укроти необуздана самовоља овог развраћеног народа.

30-0ог септ. Свакодневним бежањем млетачких војника умножи се њихов број на Цетињу до 90 људи. Сви су били без оружја, без мундира и без обуће, а при том тако слаби и неспособни за рат, да се од њих никаквој помоћи није могло надати. Како је у цетињском манастиру било врло тесно, а по селима их у ово јесење доба. није било могуће разместити, јер су Црногорци још раније предупредили да никога на стан не ће примати. то су ови војгици више били од штете него од користи. Узевши све то у обзир, а немајући никакве потребе од ових војника кнез намисли да их пошље у Котор, и да тим самим докаже да није ништа против Млетака био чауман предузимати. Војници нису били примљени да се врате, него им је само обећано да неће бити кажњени, ако хтедну отићи сваки у своју команду. Двадесет и осам војника одмах пристану и са једним становником Петровићким (Паштровићким 7) и неколико Црногораца са писмом мајора Розенберга буду послани у Котор. Са овим вој-