Годишњица Николе Чупића

ПОЉСКО ПИТАЊЕ У ХЈХ. ВЕКУ 97

Чл. 1. Финалног Акта углављује да ће велика војводина Варшавска бити на свагда спојена са Русијом. Цар руски узима титулу краља пољског и задржава себи право да прошири унутарње границе новој краљевини према својем нахођењу. Пољаци, поданици трију сила, који нису ушли у састав нове пољске краљевине добиће народне установе „сагласне са политичном егзистенцијом коју свака влада, чији су они поданици, буде нашла за сходно да им подари.«“

Цар Александар изда краљевини пољској Устав 15. (27). новембра 1815. год. За своје доба устав је био слободоуман и, што је још далеко важније, он је давао пољској народности врло озбиљне гаранције за њезин опстанак и напредовање. Његов чл. 28 је наређивао да ће једино пољски језик бити употребљен у административним, судским и војничким актима у краљевини. Чл 29 утврђује да ће јавна звања, цивилна и војничка, моћи да заузму само Пољаци. Чл-ом 45. цар ставља у дужност свим својим наследницима да се крунишу у пољској престоници као краљеви пољски. Најзад чл. 156 вели „да ће војска пољска, чувати боју своје униформе, своје нарочито одело и све што носи народни пољски карактер.“

Поносит својим делом и убеђену потпун успех мисије које се прихватио и која се састојала у измирењу и у утврђењу интимне заједнице између двају словенских народа, цар Александар је овако беседио у својој прокламацији управљеној Пољацима: »Нове везе вас сад спајају са једним племенитим народом, који је и по својим старим односима, и по својој храбрости достојној вашег јунаштва, и по заједничком словенском имену, готов да вас прими у побратимство које ће бити драго и корисно обојим народима. . . . Устав удешен за ваше локалне потребе и за ваш карактер, употреба вашег неродног језика