Годишњица Николе Чупића

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ 32

усти писали су литургије које се и данас с малим допунама Дамаскиновим, служе; оставили разна упуства за свештенике; писали песме нове, а старе прерађивали. У песмама Глигорија Назијанског имало је живота и силе Давидових песама ; а Амвросијева, химна, „Тебе Бога хвадим, Тебе Господа исповедам, Тебе вечног оца велича сва земља. 'Тебе сви анђели, Тебе небеса и све силе, Тебе херувими и серафими непрестаним гласом зову : свети, свети Господе саваоте. Пуна су небеса и земља сјаја од славе твоје итд.» потреса душу јачином својом.

Ту песму у славу Бога спевао је Амвросије после једне победе над Аријевцима у Италији које је царица Јустина штитила и први пут је одјекнула она у Миланској Базилици 986 године; а на језику којим се западна црква служи. Лепота је њена у величини замисли о сили и слави Божјој; у јачини и искрености осећања слабости људске ; у смерности израза; и те особине њене сачувале су је и у источној цркви, те није избачена ни од Дамаскина, ни у оно време (1Х Век) кад се црква подели на источну и западну.

Амвросије је састављао још доста песама које су остале у употреби зацадне цркве међу којима се одликују јачином осећања и израза «Јат зиген ћога (егПа». „ Уеш гедетрјфог сепшта“. Па песма Реџз сгеафог оптша — роћаче гесбог, уевнепв — Фет АЧесого 1штте — посфет 5зорогла стана. У тој песми је свети Августин у часовима бриге и очајања, налазио утехе. Он је уредио и једну литургију која доста сличности има с литургијама источне цркве, а којом се и данас још поноси црква Миланска.

Хришћанска црквена књижевност тако је богата, песницима , да бих зашао у недопуштено пространство, кад бих, на овом месту узео да исписујем имена свих оних песника чије су песме остале у употреби црквеној.

ГОДИШЊИЦА ХП 91