Годишњица Николе Чупића

340 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

вају до унутарњег, истинитог, бића ствари те да њега изнесу и представе, него снимају с његове слике из друге и треће руке. Ево како. Уметник снима што год с природе; подражава каком раду или предмету у природи. Шта је управо оно што нам он даје2 То је слика слике какву је његова машта начинила о предмету или раду пред којима он стоји и које снима, А шта је, даље, у ствари, тај предмет. или тај рад: И то опет нису ништа друго до слике својих прототипова, својих идеја какве су у божанскоме разуму. Уметности дакле, у својим делима, дају нам слике од слика трећих слика. Оне нам не износе истину; оне нам не описују лепоте непосредно по ориђиналима. Оне нам износе само толико од лепоте и истиме колико се од тог наћи може на слици из друге или треће руке, и колико може биги довољно да се прост човек и непросвећен народ очарају, алине и човек образован и Филозог.

Уметности дакле нису ништа озбиљно. Рад уметника је празна па и штетна дангуба (лебди); он не може никаког озбиљног, не може никаког доброг и корисног утицаја имати на човека и његову душу.

Али да, у једном случају уступа и Плато, и признаје да уметности имају нешто вредности; а то је онда, кад су у служби каквих моралних поука и каквих наравствених јасно и одређено истакнутих циљева, Независне, слободне уметности су опасне; и још су најопасније у делима најсавршенијих облика, н. пр. код песничке уметности, у драми. Тако је трагедија опасна што човека разнежава; што га навикава да налази сласти у плачу и кукању. Човек треба да има моралне јачине да се бори с невољама и тешкоћама, какве га све у животу снаћи могу, па да их хладно, достојанствено, сноси, ако их од своје главе одбити не може. Трагедија му убија сваку моралну јачину веџбајући га да буде сувише осетљив и