Годишњица Николе Чупића

354 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

модерних песника, то није због оскудице у ђенијалности старих песника, него због другог нечег.

Како се трагичка уметност код старих Јелина развила (самостално без утицаја с поља) из лирских песама какве се о извесним празницима обредно певале у похвалу божанства (Баха), то су и трагедија и театар остали и доцније увек, у извесном погледу, у служби религиозној. Театар код Јелина није радио као у новој Европи целе године. Он је само о извесним празницима — свега два три пута у години био отворен. Најживља позоришна сезона, како бисмо данас рекли, трајала је три четири дана о Бакусовом празнику на крају Марта и у почетку Априла, кад су се држале и песничке утакмице уметника, Државни органи су најпре оцењивали дела која ће се престављати ; држава је плаћала и људе који ће састављати кор у театру, ако песник није био у стању да сам тај трошак поднесе, а међу тим дело његово оцењено да је вредно претставе.

Служба националној религији и државно-народским интересима ограничавали су песнике у избору тема и радња трагичких на старе традиције народне. Две су ствари које је требало увек у трагтичкој вештини износити: како су старе краљевске породице испропадале због својих страсти и злочина, и како у свакој радњи људској доброј или злој, има прста божјег; како човек не може преко судбине ништа, |

Ако је она прва, политичка, тенденција била корисна и поучна за народ који је живео демократски, ова друга тенденција, какву трагедија, како изгледа, није смела напустити ни у оно време кад су науке и ФилосоФија устале смело и отворено у борбу противу религиозног апсолутизма, била је највећи узрок што јелинска трагедија није доспела на пуну висину.