Годишњица Николе Чупића

358 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

Софокло је у својим делима показао особито знање срца човечијег. Он је од тројице великих јелинских трагичара највећи. Басне његових трагедија су увек пробране: сплет догађаја увек логичан, правилан, леп, Његов израз увек је смеран, осећања су му увек лепа. Машта његова није необуздана као у Есхила; али и пламњегове душе никад није слаб. Његов Едип, краљ Тебски, оцењен је од стари хи од нових кригичара за најбољу јелинску трагедију. Он нам доиста износи што је уметност јелинска највећег могла достићи, као и оно чим је она од модерне уметности мања. Радња сама својом логичношћу, јединством импозантношћу, оставља у души гледаоца и читаоца тог дела силну импресију. Едип је добар, благ, поштован суверен. Он чоли своју отаџбину више свега на свету, а свој народ више него живот свој. Као ч0овек он је добричина, неустрашим, мудар. Као отац он је нежан. Осетљивост на неправду једна је од крупнијих црта његовог карактера, али је осетљивост на неправду једна од оних врлина које најчешће и најлакше излазе из граница врлине. Колико у овој трагедији има кривице Едипове она је сва у сувишној осетљивости неправде. Али он није крив за своју судбину ; он није зазаслужио сам да онако страда. Кривац је на страни, кривица је у једном старијем проклетству које је пало на кућу владалачке породице Тебске. Пре него се Едип родио, богови су наредили да он буде убица свога оца а муж своје мајке; и суд божји морао је се извршити, и ако су родитељи његови учинили што им је чинити требало да спрече испуњење тако грозног пророчанства; да буде тако страшно оруђе у рукама богова. Ипак је судбина јача од човека. Родитељи су га, кад су га родили, оставили у пољу да умре од глади или да га дивљи зверови удаве. Судбина је други рачун правила: она је хтела да буде дете спасено; да одрасте на страни; да на једном његовем путу у Тебу