Годишњица Николе Чупића

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ 359

убије из незнања свог оца, краља тебског Лајоса; да за тим спасе народ тебски од једне велике невоље, за које је дело награда била престо тебски и рука краљице удовице. Он је све то, незнајући да је страшно оруђе проклества и незнајући грозобу дела својих, извршио. Овде у трагедији Софокловој ми га налазимо на престолу са свим врлинама доброг човека и владаоца. Али је сад наишла друга невоља на народ тебски — глад. Пророчанство, Ком су се људи у злу обраћали за спасење тражило је да се нађу убице краља Лајоса. И нико није брижљивији и вреднији да тог великог грешника изнађе од Едипа самог, јер нико није толико волео народ Тебски, ни толико осећања имао за беду његову колико је осећања имао он. Како је занимљив сад развој радње и каквог страшног патоса прилике настају, кад се све брже и брже долажаше до сазнања да тај велики злочинац није нико други до главом Едип. За борбом, спољном, с онима који открише тајну злочина, долазила је унутарња борба у души Едиповој; и једна и друга у највећој мери патетичне. Песник је необичном ђенијалношћу умео у извођењу драмске радње кренути све што највећа уметност кренути може, да жалост и страх гледалаца и читалаца буду неизмерно велики. Најстрашнији је моменат кад се Едип из причања старог пастира сам увери да је он доиста убица Лајоса. Узбуђење душе његове толико је, да се у речима излити није умело. Као горостасни грм, кад му муња збаци лиснату круну и спрљи зеленило, Едип је погурене главе, остарио, слеп, бос ослоњен на руку своје кћери Антигоне пошао на пут изгнанства; а кор му је у лирској песми, складној његовом болу допевао: »О слаби творе људски; како брзо овде доле пролећу хитре сенке земаљске среће. Како је све сујета и жалост. Ти нам, твојом судбином, краљу, говориш како човек није створен за праву срећу. Тебе су врлине по-