Годишњица Николе Чупића

КАКО СЕ ОСНОВАО ТУРСКО-СРПСКИ ЛИСТ „ПРИЗРЕН“ 313

се уверио, да у целоме вилајету хришћани говоре оним истим језиком, којим се „Призрен“ штампао. Но, после неколико дана и удунав“ је донео један грозан чланак против преводника и уредника „Призрена», напомињући, да преводилац нити преводи правилно с турскога, нити пак употребљава језик који се говори у Призренском Вилајету, но «разиграва си руката» онако како су његова уверења, и како је добро по Србију и Српство, јер он — преводилац — и није ништа друго но српски агент!

Кад је то изашло у «Дунаву», Сафет-паша позове себи Станковића, и Ставрића, и показа им тај број «Дунава», који је против њих писао, али је у исто време ре| као, да он зна, да то није истина, и за то не треба на то ништа ни одговарати, као ни то, да је уверен да су то неки Бугори из пакости и мржње учинили.

Прем» свему видећи бугарски екзарх и сви пропагандисти бугарски да им неће испасти за руком да Србе у сеопљанском санџаку побугаре, док је Сафет-паша у '" Призрену, они најозбиљније прегоше, не жалећи никаквих жртава, и доиста најзад успеше, те Сафет-паша буде премештен, а на његово место дође највећи бугарски пријатељ, чувени бугарофил Абдураман-паша, дотадањи нишки мутесариз.

Чим је Абдураман-паша стигао у Призрен, одмах је почео да излива своју мржњу над штампаријом и уредницима вилајетског листа. У то време беше раздор између Срба и неколико поцинцарених, а сада погрчених Срба, због цркве Св. Спаса, коју цинцараши хтедоше срушити, уништити ту старину српску, те подићи нову, управо срушити Св. Спаса, и подићи нову цркву. Поводом тога Абдураман-паша донео је у «Призрену“ је"дан чланак о тој распри, и саопштавајући тај раздор, на једном месту, где је требало да дође «овдашњи Срби» он је написао: «Овдашњи Бугари». Но Ставрић и Стан-