Годишњица Николе Чупића

ЏОН ХАУАРД 391 Авињона, Екса и Марсеља. За тим је прошао целу Ривијеру и опет се упутио у Италију, додирујући Тулон, Ницу, Монако, Ђенову, Пизу, Ливорно и Флоренцију, и задржавајући се дуже времена у Риму. Овде има једно место у његовом записнику, које га одаје као старог калвинисту. „Папа је, пише он, прошао јуче са свим покрај мене, и пружио је био своју руку да ме благослови, Ја сам се поклонио, али нисам клекнуо, што је наљутидо неке кардинале. Ја се никад нећу моћи прострти пред људским бићима ни пред људским изуметцима, Ја дрктим и од помисли, да бих имао да се прострем пред њим и у опште пред остијама.“ За тим је отишао у Напуљ, где је његово верско осећање добило још јачег израза, и где се оно појављује у таквој јачини, да обележава епоку у његовом животу. У дневнику своме он се овде потпуно заветује Богу, и овај је завет тако јак и тако одређен, да га он још на неколико месеци (15127 Септембра 1789 у Москви) пред своју смрт готово изрично понавља.

Тако се приближавао тренутак. у који је Хауард требао потпуно да се посвети великим делима, која је тако племенито починио. По повратку у домовину остао је две године у Енглеској, мењајући ради здравља често места пребивања. Цело јето време провео чинећи добра другима, и никад не допуштајући, да се она хвале. Год. 1773. изабран је и именован за првог судију у бетфордском граФству, и ако никад није желео да то буде. Појимајући најстрожије своју дужност он се примио овог звања, и ако је оно имало да га стане многих и материјалних и моралних жртава. С највећом ревношћу се он одао своме позиву. По службеном свом положају имао је да обидази бетфордску тамницу, и ове су посете биле повод, као што нам он сам вели, те је он још више почео да размишља о злој судбини осуђеника. Што га је највише му-

ас