Годишњица Николе Чупића

С МОРАВЕ НА ВАРДАР 57

се изађе из клисуре од Велеса, види се у лаком полукругу права баријера или низ висова, који се пружају попреко спрам тока Вардарева, од истока к западу. Тај венац брегова јесте граница средње и доње, или северне и јужне Македоније, он је граница јужне и северне климе у овој занимљивој провинцији. Он је граница која одваја приморски од планинског појаса. Он је граница, на којој су се задржавала освајања, на којој се делила власт. Он је граница, на којој многи виде и етнографске белеге. И само назвање, по једној Фигури од стења, које се савило над Вардаром, обележило је просек тога венца, куда се Вардар пробија, значајним именом Демир-капије. Кад се само по карти гледа, не да се ни помислити, како је у природи та граница разговетно обележена. Она се покаже чим се изађе из ;теснаца што је јужно од Велеса, и после се позадуго види. То су висови, који код језера Преспе допиру до висине од 2359 метара у вису Перистеру југозападно од Битоља. Обилазећи битољске простране долине или језеришта јужно од Флорине (старога Хлеринај, ти се висови стеру према северо-истоку под именима Ниџе, Кожуф (Кожух), Блатац, Буле, Маријанска Планина. Као Демир-капија оне стискају Вардар и продужују се око долине Струмице и између Струме и Брегалнице, где узимљу већ чисто северни правац ка Ћустендилу. Врло се мало данас зна о хипсометријској пластици Македоније. Још мање о именима њених висова, долина, потока и насеља. Тако, на прилику, простор измеђ станице Веничани— Градско и станице Демир-капије, пружен у дужину од 42 километра, на картама изгледа као да је покривен планинским огранцима. У истини и јесте тако, али су ти брегови ниски и малени, они су налик на море кад га бура заталаса, а доле к југу јасно се види у својим плавим цртама она планинска баријера. Лепо говори Леон Хугонет у предговору к његовој књизи Ба Тигаше