Годишњица Николе Чупића

+ 58 С МОРАВЕ НА ВАРДАР

теопппе (Рата) 1886 о овоме. „Прекрасно Балканско Полуострво, вели он, тако је мало познато, да га и многи његови становници не познају потпуно. Нико га није топографски у картама цртао; што је на карти аустријског ђенерал-штаба, оно је ресултат крадом и овлаш чињених посматрања, и ту је пуно погрешака а још више празнина. Нико није покушао да састави озбиљну статистику, нити је тако лако обележити порекло многим расама, које на Балканском полуострву не живе једна уз другу, него помешане једна с другом, и боље знају које су вере него које су народности и којега су сродства етничког“. Исти путник пролазио је овим путем у почетку Јануара знамените 1878 године, пре него што су у Дренопољу закључени прелиминари мира међу Турском и Русијом. Мислим да се наши људи још сећају како је те године била јака зима, и како смо и ми што смо били остали код кућа сећали се сваке ноћи оне наше браће која су на снегу имала да издрже тегобе ратне у борби за народно ослобођење. И Л. Хугонет приповеда о снегу, мразу и јакој зими у Куманову и Скопљу. А ево како говори о промени која се осећа кад се прође Демиркапија и кад се кроз последњу планинску преграду сиђе к равницама отвореним мору: „Зачуђавате се изненадном променом температуре, коју осећате кад прођете ове планине. Већ два месеца нисам имао прилике да видим земљу, него сам непрестано живео у снегу и у температури која се мењала међу двадесет и двадесет и пет Целзијевих. Одблесак светлости од снега морио ми је очи. Због тога лекар у Скопљу није никако излазио без плавих наочара. После сам чуо, да су исте наочаре давали војницима из Јерменске, који нису навикли на снег. Али прошавши Демир-капију, уђосмо на један пут у са свим друкчију климу. Из сухе студени упадосмо на један пут у влажну топлоту“. И други, који су ту линију више