Годишњица Николе Чупића

926 ПРЕД КОСОВОМ

— К, да д' ће нас Бог већ једном обрадовати |... Да ли ће нас Бог избавити из овога пакла! — повикаше Јеврем Анђедић и Златан Цанић.

— Можда је Бог — хвала њему! — наредио да баш ми дочекамо оно, што неје бидо суђено нашим старијим — рећи ће Васа Милин, у који мах очима потражи икону и прекрсти се.

— Па ако хоћеш по праву, и доста смо испаштали за грехове наших старих, који су бесно на коњима улазили у цркву и на миздраке нафору набадали — рече Јеврем.

— А шта мислиш, учитељу —- упитаће Златан —, да ли ће устаници моћи за петнаест дана да освоје Мостар и Сарајево!

— Е па... ко зна!!.. Можда ће моћи... ако Бог хоће. |

—- Ако је тако, онда за месец дана ето ти их на Косову!

— Могу... могу —- повикаше готово сви.

— Тако је! — прозбориће Хаџи - Стајко смешећи се, а сви од једном ућуташе, да чују шта ће хаџија рећи. Ви мислите да устаници имају свега, имају доста, имају много више него што има султан: и војске, и Џебане, и топова... свега... свега: па се сви Турци, кад су само чуди за устанак, уклонили из својих кућа, из својих градова, са својих имања, а само остало тодико, колико је потребно за свечани дочек устаника, да се пред њима влањају, као што су се мисирци клањали пред „прекрасним“ Јосифом!... Е, благо вама с вашом памеђћу !

Него де... де... пијте ту ракију !...

Испише, па опет ућуташе, док ће Јован ђутање прекинути: