Годишњица Николе Чупића

ИСТОРИЈА 21

једном, у канцеларији, прегледајући што му је дошло на протокол, нађох и једну Француску ноту, прочитах је, и казах му њену садржину у кратко, да је може одмах увести у протокол.

Јевта узе од мене ноту. прочита је сам, па ме погледа са неописано радосним осмејком на лицу. Устаде с места и оде у ЕФендину собу, где се беху скупили чиновници, те су пушили и разговарали се. Њима свима он рече: — Господо! Чујте и знајте! Наш Милићевић научио Француски !...

Сви се тому и зачудише а и обрадоваше.

Од тог доба, ја сам се и даље сваки дан бавио Француском књигом кад сат, а кад и дуже, тек никад мање од сата.

Познао сам се с Монтескијем, Монтењем, Волтером, Русоом, Токвилом, Тјером, Виктором Игом, Ескиросом ; и с другим Француским класичким писцима, који су ми отворили са свим нови дотле незнани мисаони свет.

Јевтину Француску граматику која се од претурања из руке у руку била сва расула, укоричио сам у лепе корице, и вратио му је с великом захвалношћу.

Помињући овако чиновнике Кнежеве канцеларије с којима сам неколико година служио и лепо живео, ја сам се подуже задржао на имену Јевте Аврамовића. Читаоци су се досетили рашта сам то чинио. Јевта је мене, својим пријатељским саветима и сокољењем, врло много задужио. Зато сада и осећам пријатну дужност да му од свега срца речем: Честитому и смерному имену његову нека је велика хвала и светао помен!

Најпосле, ја ћу овде поређати још неколике белешчице о ономе што се виђало и што се догађало у тој