Годишњица Николе Чупића

из ТУРСКЕ ФОКЛОРЕ 305 оџи татлију и нама по што год не можеш добити фес, јер су га украли мишеви. Ово је само шала, али кад знају да је који ђачки родитељ пеци (тврдица) онда чак и задрже детињи фес те иде гологлав кући да донесе част.

Чим ђак пређе на Мусаф, одмах оџа то јавља његовом оцу, и они и сад шаљу оџи баклаве, татлије, бошчалук, а по некад и још што према стању.

Кад ђак пређе једном цео Коран, тј. учини једно татме, онда се поред ученикове родбине скупљају у школи још и други грађани, те ученик пред њима очита напамет неколико чланака из Корана и кад заврши сви ђаци рекну: амин! На то и оџа прочита некакву арапску "молитву. Родбина ученикова за тим раздаје свима учтеницима силисте и пењир-шећер; оџи дају бакшиш а исто "тако и калфама и Фамулузу.

Обичај је био да се сваког четвртка после подне да оџи по какав поклон (хедије) и то: неки даје вечеру, неки шећера, неки грожђа, неки воћа итд. а имућнији су давали и по нешто више.

Четвртком после подне и у петак читавог дана није било предавања. Исто тако није се радило за време Рамазана читавог месеца, за које време су се ђаци скупљали у школи после подне, па су с оџом ишли у џамију. Старији ђаџи за време Рамазана одржавали су свих пет намаза. Школа није радила још за време Шећер-бајрама и Курбан-бајрама. Тих су дана ђаци били дужни да заједно с оџом иду изјутра у џамију. Првога дана пошто изађу из џамије ишли су у школу, те су тамо љубили оџи руку и честитали му Бајрам. Још се није ишло у школу за време ашуре један дан и за време мећик-ђуни') три дана.

1) Шта је то пшура и мећик-ђуни види у Годишњици, књ. ХХТ, стр 230. и 237.

ТОДИШЊИЦА ХХЛУ 20