Годишњица Николе Чупића

256 МИТРОПОЛИТ ИНОКЕНТИЈЕ

уједињење вршио је дужност протојереја у Врховној Команди.

Кад му 1892. умре жена, са којом је проживео у срећном браку и имао порода, мушкога и женскога, закалуђери се исте године. Тада је и добио име Инокентије. У скоро за тим буде произведен за архимандрита, п намењено му би да постане настојетељ Српскога Подворја у Москви. Али кад у то време оста упражњена, катедра нишкога епископа, он буде изабран и 3. августа 1894. постављен за владику Нишке Епархије. После смрти митрополита Михаила буде изабран 15. Фебруара 1898. за митрополита Краљевине Србије и. архиепископа београдског, на коме је месту остао све до своје смрти, 19. маја 1905. _

Кад се овом службеничком, наставничком, свештеничком и првосвештеничком раду његову дода јоши рад, који је као добар Србин и човек вршио у разним патриотским хуманим установама и друштвима, било као члан или председник, било као покретач или оснозач њин; кад се спомене његов књижевни рад, по којем се цени као удоста заслужан богословски писац и радник“; кад се нарочито истакне, да је „био редак црквени проповедник“: онда се за њега допста може рећи, да свој таланат није сакрио, него га је свеколиким радом својим јасно, свету на видику, испољио и употребио. Али како 2

Оно што смо напред истакли као врлину његову, као члана Одбора Чупићеве Задужбине, то је усрђе, с којим је учествовао у раду овога одбора, може се увети као општа црта, која га обележава као радника _ у свима поменутим пословима. |

Један од његових многобројних ученика, г. проф. · Јеврем Бојовић, у посмртном говору овако обележава његов наставнички рад, који му је, свакојако и заузимао највећи део живота: „У школи си био увек тачан наставник, примеран радник, као старешина савесно

7 Посмртни говор Епискона Димитрија, „Гласник Православне Цркве“ 1905., стр. 444. Е 2 Тамо.