Годишњица Николе Чупића

ГОДИШЊИЦА „254

си вршио своју дужност, био би правичан, волео си своје ученике као своју децу“.'

Његова искрена и дубока побсжност, доказана и на последњем му часу живота, а удружена с ванредним даром речилости, лепо га обележава као вероучитеља. А као свештенослужитеља истиче га, што је имао „преФињени естетички укус за предмете и вештине, које помажу црквено благољепије. Волео је свечану црквену службу“.

Као пред главу цркве у Србији њему су на одлучивање лолазила ова питања: о конкордату, о поправци стања српске православне цркве у Старој Србији и Маћедонији, о измирењу јерархије, о појачању дисциилине у свештенству, о преуређењу свештеничког стања, о отварању и зидању нове богословије итд.. „Већину тих питања. он је брзо и мудро решио у корист цркве“.“

(7 исто таквим успехом он је вршио и разне патриотске и хумане послове и предузећа, који су му у разним приликама поверавани. Као војни протореј у Врховној Команди, он је био жива и најподеснија спона између наших војних власти и руских добровољаца, чинећи на тај ничин велике услуге својо, отаџбини. А то исто показао је пи као члан Црвенога Крста радећи вредно и предузимљиво за време рата окс уређивања и снабдевања војених болница.“

Било је и питања, која су долазила њему на одлучивање и о којима се он морао исказати као глава цркве у Србији, а која беху од великога политичкога, значаја и домашаја. Та су питања била нарочито: о женидби краља Александра, и како ће се он, као митрополит с дотадашњом својом политичком прошлошћу, држати после свршенога чина 29. маја 27

Оба та питања, колико су до њега стајала, одлучио је он опортуно, повијајући се по струји, уз коју је мислио да и њему, као првосвештенику, треба поћи, без

1 Тамо, стр. 447.

2 Ово су му последње речи: „увек сам веровао у Бога и надам се у милост Његову“. |

3 „Гласник православне Цркве“ 1905., стр. 443.

+ „Весник Српске Цркве“, 1905., стр. 459.

5 Види „Гласник Православне Цркве«“ 1905., стр. 443.

ГОДИШЊИЦА 1