Годишњица Николе Чупића

9294 К ИСПИТИВАЊУ РЕЧИ СРПСКОГА ЈЕЗИКА

ив Ниша; Никола Узуновић, народни посланик, родом из Ниша; Коста Тасић, рентијер из Ниша, досељеник из Параћина; професор Светислав Матић, родом из Гор. Милановца; Илија Кремић, окружни економ из Ниша, родом из Ужичког Округа; нишки поп Јова Поповић, родом из Лесковачког Среза; нишки поп Лука Марјановић, родом из Поцерине, један послужитељ из. Пишкога Среза, итд., итд Само Коста Тасић тврди да постоји глагол осугарити се, нпр.: Моја се овца осугарила тј. доцкан се ојагњила. Тасић то зна поглавито из Врањског Округа, у коме је дуго живео и радио.

„Цигани, који у Нишу врше опште-сензалску дужност, кад препоручују јагње, често говоре: „Није пасло него је само. сисало, па је право сугаре!“ По томе би сугаре значило исто што и јагње (или јаре) сисанче. Именована лица веле ипак, да храна не утиче на назив вугарета. Ја пак циганску препоруку разумем овако: хоће да кажу како је јагње само сисало зато што је младо, што се скоро или доцкан ојагњило. Дакле, њихово се сматрање не противи ономе првом тумачењу, већ га управо допуњује. У прилог тога говори и околност што Цигани (махом мухамедовци) не препоручују оним речима јагњад у јануару и фебруару него тек при крају марта и доцније. И то знам из личног сазнања“.

Све ово сазнао сам и сам у Београду распитујући од разних људи из народа са разних крајева. Сви су ми казали да сугаре нема ништа с бојом, већ да је јагње сисанче или боље: јагње позно ојагњено. Један од ових помену ми и народне стихове:

Убава мома род нема Сугаре јаре лој нема,

који такође дијалектичком бојом упућују на исток. То што су ми многи познаници овде говорили наустице, тврдили су ми други из Србије писмима. Тако ми је поп Станојло Драгуљевић из АрнаутПоповца (Округ Пожаревачки) одговорио да је сугаре позно јагње сисанче које се одоји после Спасова дне. Г. Дим. Ђорђевић пензионар из Пожаревца одговори ми да се „код нас у Србији готово свуда зове сугаре