Годишњица Николе Чупића

БУГАРСКО-СРПСКИ РАТ И ОНОВРЕМЕНЕ КРИЗЕ 49 унам је оно положено по заповести Његовог Велиучанства, осећамо да нам важност питања даје смеулост, коју ни у ком другом случају не бисмо могли „употребити, а по којој се у овај мах усуђујемо изјаувити да бисмо о таквом питању могли говорити само онда, кад би нам га Његово Величанство Краљ собом „положио, “

Међу тим у последњем је моменту нађено да у аде-тбтоте ништа о томе питању не треба метати, и тако је учињено, а усмено је у горе наведеном смислу _ објашњено зашто је одговор на то питање изостао.

Ко је познавао краља Милана, знаће колико је он био радознао у извесним приликама. Одговор као што је горе поменути могао је вамо да до а раздражи његову радозналост.

Краљ није долазио у Београд све од како јеу септембру отишао у Ниш на скупштину. Влада се старала да тражи олакшице у несрећном рату грдно пострадалој амбпцији краљевој. Тај је задатак имала депутација и адреса Београда поднета краљу 1!1!-ог декембра у Нишу, о којој смо горе говорили. Спремао се, према томе, п дочек у Београду, да се покаже да се испитивање ратних несрећа оставља за други пут, да се у сваком случају краљ за њих не чини одговоран. За главну команду над војском позван је Ћ. Хрватовић, и он је још 18-ог новембра отпутовао у Ниш пи оданде даље на свој посао. И министар Јован Петровић смењен је са свог положаја ускоро по том, 24 новембра 1885, а на његово је место постављен Драг. Франасовић. Тако је нешто било учињено за задовољење огорченога света и одговорности. Али краљ Милан као што није марио да има уза се људе од правога значаја, из суревњивости да се оно што је добро не приписује њима, тако се исто ни за одговорност других није марио много да заклања. Његова, природа уопште није била за познату уставну обману нашега времена, ма колико да ЈЕ за њом тежила српска интелигенција.

И доиста, чим је краљ дошао у Београд, у вече уочи Божића 1885 године, прва ствар на коју је мислио била је да саслуша нас четворицу о династичком

ТОДИШЊИПА ххУП 4