Годишњица Николе Чупића

моме

+ СТОЈАН БОШКОВИЋ 309

вању, није враћао Министарству Просвете. На расположењу, остао је до 1881. (12. марта), када је први пут стављен у пензију. У пензији је остао више од шест година, све док није постао члан Државног Савета 1887. (10. јуна). За државног саветника постављен је и 1890. (16. марта). Први пут постао је изванредни посланик и пуномоћни министар у Букурешту 1891. (30. августа), а за тим, 1893. (11. октобра) стављен је на расположење и у пензију 1896. (3. марта). После више од четири године 1900. (11. септембра) враћен је опет за изванредног посланика и пуномоћног министра [ класе, у Атини, а одатле је био премештен 1902. (6. децембра) у Париз, у истом чину, и у Брисел исте године (19. децембра). На тим положајима. остао је до 1903. [7. јула), када је стављен у пензију. У том стању затекла га је и смрт 21. Фебруара 1908.

Али осим овога главнога, службеничкога напредовања његова, ваља споменути и споредна, као и почасти, којима је бивао обилато одликован.

Академијски Савет Велике Школе изабрао га је за ректора у 1875/6. шк. години. Постављен је за хонорарног професора Велике Школе 1883. 19. јула), а разрешен је од те дужности 1887. (22. јуна).

Био је редован члан Српског Ученог Друштва и један од оних, који су давали нницијативе раду овога, друштва, као што ћемо видети при излагању његових књижевних радова. Кад је Српско Учено Друштво било спојено са Српском Краљевском Академијом, и Бошковић је ушао у њу, као њен редован члан.

Пред постанак садашњега Универзитета, био је председник комисије, којој је стављено у задатак, да састави пројекат закона за ову највишу школу у Србији.

Женио се два пута. Први пут био је ожењен ћерком Стојана Вељковића, државног саветника, из кога је брака имао једнога сина, Јована, који му је умро као зрео човек. И другу је жену надживео, а с њом је имао више деце, од којих му је у животу једини син г. Матеја, кога смо напред поменули.